Fizičko vaspitanje

Većina nas počne rekreativno da se bavi nekim sportskim aktivnostima tek po završetku školovanja. Ovo je obično uslovljeno boljim izgledom, žene žele da istanje noge ili „poprave“ telo po svojim idealnim merilima, a muškarci bi da ojačaju i usput izdefinišu mišiće. U kasnijim godinama sport i rekreacija postaju delovi obaveza, pogotovo uspešnijih ljudi, jer su vrlo svesni da je dobro zdravlje osnova i dobrog života.

Međutim, problem se javlja tu gde ga najmanje očekujemo – među mladim generacijama. Deca koja odrastaju na području Balkana kao po pravilu izbegavaju predmet fizičkog vaspitanja i za ovo postoji više razloga. Kao prvi, naša deca od malena nisu učena ovom tipu svakodnevnh obaveza. Ako neko od roditelja upražnjava bilo koji tip sporta obično svoje dete ne vodi na treninge, a i ako ga vodi, dete tada samo sedi i posmatra šta se dešava, i nije mu dozvoljeno da učestvuje. Očevi generalno ne vode decu sa sobom na fudbalske, tenis ili borilačke treninge, jer ne umeju da vode računa o njima dok su fokusirani na svoje aktivnosti. Majke to mogu, ali njihovi treninzi su neki vid aerobika ili plesa, a mušku decu to obično ne interesuje, dok je za žensku takav vid naprezanja preran i prezahtevan.

Po vrtićima ne postoje obavezni dnevni termini za fizičke aktivnosti, i za razliku od severnih zemalja Evrope gde deca provode obavezno vreme na otvorenom, bez obzira na vremenske uslove, na Balkanu čim počne da pada slabija kiša mališani se uvode unutra i tako su u stanju da provedu ceo dan. Zbog ovoga naši najmlađi su i zdravstveno najosetljiviji i priroda je za njih jedna velika i opasna nepoznanica.

Prvo traumatično iskustvo u školi je zbog svega ovoga upravo povezano sa časovima fizičkog vaspitanja. Ovaj predmet je od samog početka koncipiran pogrešno, pa tako umesto da se deca prvo uče pokretima koja su samo igra, a tek kasnije postaju organizovane aktivnosti, i na taj način spontano privole da se uključe i sa ljubavlju nastave dalje; ona se momentalno odbijaju i u sebi stvaraju otpor. I dok na školskim odmorima viđamo dečake kako neumorno igraju fudbal, a devojčice preskaču lastiš ili igraju, na samim časovima fizičkog se srećemo sa tom isto grupom dece potpuno nezainteresovanom i malaksalom. I iste ove situacije se ponavljaju po srednjim školama, sa tom razlikom da je sada otpor kod svakog deteta još veći, jer srednjoškolski program zahteva ocenjivanje iz oblasti parterne gimnastike.

Zaista nema ničeg lošeg u parternoj gimnastici koja je proizašla iz sokolskog pokreta još u devetnaestom veku, ali problem pravi činjenica da ona praktično ničemu ne služi osim ako dete nema nameru da se recimo bavi parkurom kasnije u životu, pa je potrebno da ume da hoda po gredi. I to je bukvalno sve. Kolut unapred ili nazad koji se uči na časovima fizičkog obrazovanja nema realnu primenu, niti sme kao takav da se izvede na ulici. Za prave padove i prave krizne situacije potrebno je naučiti borilačka prevrtanja, ali kao da niko nema sluha za ovo. Biomehanika borilačkih veština, zatim orjentalni tipovi istezanja, plesne koreografije i mnoge druge aktivnosti mogle bi jako dobro da se iskoriste i zainteresuju decu da se bave svojim telima i da ih poštuju, ali je za ovo potrebno iz korena promeniti i ovaj deo školskog programa.