Vaspitanje ili programiranje

Srbija je država koja je puno propatila u proteklih više od dve decenije i generacije koje su odrastale u tom periodu sankcija, bombardovanja i siromaštva su zaista bile zakinute za bezbrižno detinjstvo i valjano obrazovanje. I iako se naša država suočila sa činjenicom da je njen obrazovni sistem neadekvatan modernim potrebama društva i više nego zastareo, zakoni koji se tiču ove oblasti se vrlo sporo ispravljaju i teško da će se nešto promeniti na bolje – više informacija pročitajte ovdje. Ali ako jeste roditelj ili mlada osoba koja želi da sebi trasira put uspeha prva stvar na koju treba da obratite pažnju jeste stanje sopstvene svesti.

Predugo smo kao nacija bili čuvani od neprijatnih situacija živeći u lepo uređenom socijalističkom društvu u kome je neko na vrhu vlasti brinuo da svako ima posao, stan i zdravstvenu zaštitu. I to je bilo u redu, samo što je u uslovima tržišne privrede nemoguće za duže održavanje. Krizne godine su nas naučile da moramo da budemo brzi i snalažljivi, inače ćemo završiti u siromaštvu ili radeći za nekog drugog pod teškim uslovima. Glavni problem koji se još uvek javlja je da smo bukvalno bili „programirani“ da je život fer i da uvek postoji neko kome možemo da se žalimo ako nešto nije pravedno. I mnogi od nas provode godine svog života žaleći se i uporno pokušavajući da kritikuju bilo koji novitet, samo da bi zadržali stanje onakvo kakvo jeste. A to je i ekonomski i biološki neodrživo.

Mlade generacije su okarakterisane kao nepismene i nedovoljno obrazovane, ali i oni koji jesu obrazovani ne mogu da se uklope u društvo i pronađu uspeh. Naravno, da nisu svi rođeni da budu biznismeni niti proizvođači, i svakom društvu su potrebni naučnici, inovatori, inženjeri, lekari, umetnici i ljudi koji će se brinuti o administraciji i očuvanju zakona, ali od biznisa i proizvodnje sve počinje.

U slučaju da ste mladi ili imate malo dete kome želite najbolje u životu, nemojte ga preterano štititi i pokušajte da ga od malih nogu naučite da radi, ali da radi pametno kako bi se njegov rad jednog dana isplatio. Prvenstveno ga naučite da misli, da se pozicionira u društvu što bolje i da uvek pred očima ima više opcija, i naravno bira onu najisplatljiviju. Od jadikovanja kako je nekada bilo bolje nema zaista ništa. Ali od discipline i fokusa itekako ima koristi.

Ako naučite svoje dete od malih nogu da pospremi za sobom, da samo sebi spremi obrok, da ga nije sramota da zatraži pomoć ili informaciju, budite sigurni da ste pola posla već savršeno dobro uradili. Izbor da li će kasnije studirati ili ne, pokrenuti ovu ili onu ideju je manje bitan. Greške će se uvek dešavati i na greškama se najbolje uči; ali isto tako ovakav mlad čovek će umeti da proceni da li mu se uopšte isplati da studira godinama ili od novca namenjenog studijama pokrene svoju kompaniju. Nisu sve situacije i ljudi isti, ali ako uspemo da izvučemo mlade generacije iz učmalosti i depresije prvenstveno radom za početak u sopstvenoj kući, kao nacija možemo da se nadamo skorom prosperitetu, jer lakši put od ovog zaista ne postoji.

Hvala alfalainaa za veliku zaraste u dobijanju informacije potrebne za ovaj članak!…

Deca i književnost

Svesni smo da živimo u tehnološkom dobu kada se deca najviše vezuju za svoje telefone kao suštinske izvore informacija i ostaju uskraćena za kulturno nasleđe i iskustva koja mogu da dožive u pisanim tekstovima kako bi naučila da izbegnu negative situacije i dobiju najbolje u životu imprumut rapid. Čitajući o lošim stvarima i posledicama koje mogu da se izrode iz loših stvari, dete može da nauči iz tuđeg primera šta valja, a šta ne valja raditi u životu. A čitajući o dobrim i kvalitetnim primerima to isto dete će brzo pohvatati kako da se ispravno postavi i izvuče korist i za sebe i za širu zajednicu. Isto tako, učenjem i ponavljanjem bajki i mitova, deca održavaju vezu sa svojim predačkim nasleđem i to kod njih jača svest o pripadnosti svojoj naciji i svojim korenima.

Kako naučiti čitanje

Počinje se suštinski otprilike dve godine od rođenja deteta. U tom periodu je moguće zadržati pažnju na neko kraće vreme i najidealnije vreme je pred spavanje, kada je dete umorno, nahranjeno i okupano i sada spremno da utone u san, ali ne pre no što od vas kao roditelja dobije ljubav i pažnju kako bi se osećalo sigurno u toku noći.

Sjajno je da legnete pored svog deteta da se zagrlite i pravite kao da zajedno čitate. U početku su to one male tvrde slikovnice, vrlo jednostavne za interpretaciju i teške za cepanje, jer i to može da se desi uz malo dete credit fara adeverinta, pa se nemojte previše uzbuđivati oko takvih detalja. Kako uspete da detetu zadržite pažnju na minut ili dva, idealno pet, a to će se sigurno desiti ako je priča interesantna, možete preći na sledeći čitalački nivo.

Prva „ozbiljna“ dečija knjiga za preporuku je uvek „Pačija škola“ Jove Jovanovića Zmaja. Znate i sami da je iza ovog ozbiljnog književnika i lekara, čoveka koji je obeležio našu istoriju i kulturu, ostao i ogroman rad vezan za vaspitanje i obrazovanje najmlađih generacija. „Pačija škola“ obiluje slatkim i kratkim, vrlo melodičnim pesmicama koje deca jako lako uče i samim tim proširuju svoj rečnik. Od Juce i kuce, žabe, pataka, brate i tatinog sata, pa sve do deke i mleka, naučiće mnoga životna pravila, i to potpuno neosetno. Malo kasnije možete im puštati i epizode dečijeg serijala „Neven“, koje mogu da se pronađu online i koje su nekada davno snimane upravo po istoimenom časopisu koji je za decu Zmaj objavljivao u 19. veku.

Iskusni mladi čitalac

Sledeća odlična knjiga baš za malu decu je „Poštovana deco“ Duška Radovića. Ova knjiga je napisana maestralno po zvučnosti reči i pamti se lako kao i „Pačija škola“, pored komičnih pesmica ima i pričice o zaluđenim miševima, iznerviranim patuljicima i preosetljivim zmajevima. I jednom kada je pročitate vraćaćete se ovoj knjizi još hiljadu puta dok je i vi i vaše dete ne naučite napamet.

Od treće do recimo šeste ili sedme godine startosti deteta možete proučavati bajke i mitove sa svih krajeva sveta, a početkom osnovne škole pronađite i neke nove, ali valjane knjige. Jedna od njih je i „Zoe, devojčica sa vrha solitera“ Ane Đokić-Pongrašić, u kojoj se radi o ekipi dece koja žive u jednom od novobeogradskih solitera i njihovoj interakciji sa komšilukom. U kasnijim godinama „Hari Poter“ je uvek dobar izbor, a za njim stiže i Pračetova saga o Disksvetu, koja će deci proširiti vidike i držati ih uvek dobro raspoloženim.…

Porodični mit u religijama sveta

Dalek smo put prešli od onih vremena kada su se ljudi plašili svega, a najviše nebeskog gneva. Čini se da nas danas više plaši finansijska situacija, a za njom odmah i politička, tako da religija, makar ona ustoličena na zapadnom delu planete, počinje polako da gubi bitku sa ovim prizemnim temama. Ali uprkos brzini modernog života neka načela ostaju ipak večna za sve nas låna pengar.

Suština svake religije

U korenu svake religije je naša pozicija u odnosu na Sunce i sezonske i dnevne ritmove. Međutim, struktura religijskih učenja je zasnovana na dva najvažnija kulta čovečanstva – kultu porodice i kultu umiranja i rađanja. Kult porodice se ogleda u osnovnoj podeli na muški, ženski i neutralni deo Boga, baš kao što je trojstvo suština svega u ovom svemiru. Ako se sećate osnovnih lekcija iz fizike i hemije tada znate da je atom u stvari sačinjen iz protona, neutrona i elektrona. I svaki sitniji deo atoma ponovo podleže ovom „trojnom pravilu“. Konkretno kroz istoriju uvek smo imali oca Boga koji je strašni zaštitnik i još strašniji osvetnik, majku Boga koja ublažava, neguje i hrani, i dete Boga koje nastavlja tradiciju i istražuje dalje.

U hindu religiji prva božanska porodica je predstavljena Šivom, Parvati i Ganešom. Šiva je za razliku od judeohrišćanskih predstava vrhovnog Boga koji je stariji čovek sa bradom i sedi na prestolu na nebesima, opisan kao mlad muškarac u punoj snazi i vrlo nepredviljiv. Parvati je generalno poznata kao blaga i dobra žena, međutim njene verzije su takođe i Kali, Durga, Sarasvati i mnoge druge, koje odslikavaju različita stanja ženskog raspoloženja i njihove posledice. I tako se smatra da najagresivnije situacije i najtamnija iskustva uvek emaniraju iz ženskog principa Boga, a ne iz muškog. I baš zbog ovoga ženska božanstva su poštovana sa popriličnom dozom straha, jer ona mogu da uteše i izleče, ali isto tako i da unište.

Ganeša je njihov prvi sin i on u sebi nosi radoznalost i mudrost koja je iznad znanja. On je takođe i simbol blagostanja, pogotovo porodičnog, jer čemu spajanje muškog i ženskog principa ako ne mogu da proizvedu potomstvo i nastave svoju tradiciju u budućnost?

Zapadna strana priče

Judeohrišćanska tradicija je nastala iz drevnih sumerskih mitova uz jako oslanjanje na egipatsku tradiciju. I u Novom zavetu ponovo se srećemo sa „svetom porodicom“ koja je predstavljena Bogom ocem, Božanskom majkom i sinom Božijim, u liku Isusa Hrista. A zbog vrlo rigidnih shvatanja koja su nastala u doba raspada Zapadnog Rimskog carstva i početkom takozvanog mračnog Srednjeg veka, iz hrišćanske tradicije je nestala Bog-majka, a na njeno mesto je uveden Sveti duh u liku bele golubice, ponovo ženskog pola. U svakom slučaju i uprkos svim intervencijama hrišćanskih zvaničnika kult Bogorodice je opstao i dalje je dominantan način pokazivanja religioznosti, o čemu svedoče i nebrojeni hramovi koji su posvećeni baš njoj.

Žena koja u rukama drži bebu i muškarac koji naoružan stoji ispred njih je osnovna arhetipska slika koju nosimo u sebi još od nastanka čovečanstva. Porodica je svetinja i svi oni parovi muškaraca i žena sve do prvog početnog para naših predaka, svedoče o našoj tradiciji i to je u stvari naš zajam låna pengar utan ränta za budućnost. A u ovom uporištu se nalazi i koren svake religije.…

Kako prepoznati nasilje

Nasilje u porodici ili u bilo kom drugom odnosu između ljudi se nikada ne pojavljuje iznenada, niti je to pojava koja se desila jednom i više neće. Nemojte se zavaravati, niti samoobmanjivati, jer nasilni odnosi mogu da dovedu do jako teških posledica, čemu smo i svedoci u poslednje vreme.

U suštini, u nasilne odnose ulaze osobe koje su odrastale u nasilnim porodicama ili su zarad ekonomskog stanja morale da trpe mnoge muke. To nisu isključivo žene koje su imale oca nasilnika, a majku koja je trpela, žrtve vrlo često i skriveno mogu da budu i muškarci, samo što se o ovom aspektu, najviše psihološkom, najmanje i govori. Ipak generalno gledano, žene su više izložene fizičkom, a muškarci psihološkom nasilju. I gledano po obrazovnoj ravni, intelektualci više primenjuju mentalne tehnike manipulacije, dok niže obrazovano stanovništvo voli fizički da se razračunava.

Faze razvoja nasilja

Zaista su retke situacije u kojima mladić vaših snova koji je bio idealan, pažljiv i romantičan u vezi, posle venčanja iznebuha počinje da vas tuče. Ovo nije nemoguće, ali je vrlo neuobičajeno. Ono po čemu se generalizuju nasilnici su faze koje primenjuju. Na samom početku budućni nasilnik ispoljiće ljubomoru. Ovo nije ona slatka mala muška ljubomora, kada vaš partner želi da se uveri da pripadate samo njemu, već patološka priča. On će malo po malo počinjati da kontroliše svaki vaš korak, malo kasnije zabranjivaće vam da se viđate čak i sa rodbinom i prijateljicama, i na taj način će vam suziti krug kretanja. Sledeća faza je novac. U slučaju da zarađujete manje od njega postaćete predmet podsmeha zbog svog „siromaštva“ i u specijalnim ili prazničnim danima nećete moći da se nadate da ćete dobiti makar mali simbolični poklon, jer to, prosto, ne zaslužujete. U slučaju da zarađujete više od njega, pokušaće da vam uvrti u glavu osećanje krivice i istim tim osećanjem izvlačiće vam novac bez pardona.

Put bez povratka

Sledećih nekoliko faza počinju da se stapaju, kako psihološka manipulacija napreduje dalje. Bićete bombardovani osećanjem krivice šta god i kako god da uradite, a odmah za njim u srce će vam biti usađen strah. Jer, vi kao neposobna osoba možete biti i kažnjeni time što će vas nasilnik ostaviti. Ova pretnja u situaciji kada više nemate podršku porodice i prijatelja, jer ste morali da se udaljite od njih, pa vam je zatim sistematski uništavano samopouzdanje, izaziva jezu kod žrtve i ona je tada spremna za sledeće korake psihološkog maltretiranja.

I dok se u žrtvinom srcu i glavi smenjuju bezumni strahovi pomešani sa krivicom za koju joj nikada nije jasno zašto i odakle je došla, počinje direktno ponižavanje ličnosti, za kojima vrlo brzo sleduje pretnja fizičkom silom, a zatim i realno fizičko iživljavanje. Ova poslednja faza može da se okonča i kao teško krivično delo posle kog prijatelji i rodbina počnu da razmišljaju da li su ikako mogli da spreče ovakav ishod. Ali tada jeste prekasno.

Da sebe ili nekog bliskog ne bi doveli u ovu situaciju najbolje je prvo decu vaspitavati da rastu slobodna, samouverena, ali i oprezna. Tako će jednog dana na vreme moći da osete da li je neka njihova ljubavna ili prijateljska veza zdrava ili ne. A u slučaju da sumnjate da neko u vašoj blizini možda upravo preživljava faze ove vrste psihičke manipulacije najbolje je da tu osobu pokušate da vratite u zaštitni krug zajednice i tako je izvučete iz teške situacije u kojoj se nalazi, dok je još uvek vreme.…

Fizičko vaspitanje

Većina nas počne rekreativno da se bavi nekim sportskim aktivnostima tek po završetku školovanja. Ovo je obično uslovljeno boljim izgledom, žene žele da istanje noge ili „poprave“ telo po svojim idealnim merilima, a muškarci bi da ojačaju i usput izdefinišu mišiće. U kasnijim godinama sport i rekreacija postaju delovi obaveza, pogotovo uspešnijih ljudi, jer su vrlo svesni da je dobro zdravlje osnova i dobrog života.

Međutim, problem se javlja tu gde ga najmanje očekujemo – među mladim generacijama. Deca koja odrastaju na području Balkana kao po pravilu izbegavaju predmet fizičkog vaspitanja i za ovo postoji više razloga. Kao prvi, naša deca od malena nisu učena ovom tipu svakodnevnh obaveza. Ako neko od roditelja upražnjava bilo koji tip sporta obično svoje dete ne vodi na treninge, a i ako ga vodi, dete tada samo sedi i posmatra šta se dešava, i nije mu dozvoljeno da učestvuje. Očevi generalno ne vode decu sa sobom na fudbalske, tenis ili borilačke treninge, jer ne umeju da vode računa o njima dok su fokusirani na svoje aktivnosti. Majke to mogu, ali njihovi treninzi su neki vid aerobika ili plesa, a mušku decu to obično ne interesuje, dok je za žensku takav vid naprezanja preran i prezahtevan.

Po vrtićima ne postoje obavezni dnevni termini za fizičke aktivnosti, i za razliku od severnih zemalja Evrope gde deca provode obavezno vreme na otvorenom, bez obzira na vremenske uslove, na Balkanu čim počne da pada slabija kiša mališani se uvode unutra i tako su u stanju da provedu ceo dan. Zbog ovoga naši najmlađi su i zdravstveno najosetljiviji i priroda je za njih jedna velika i opasna nepoznanica.

Prvo traumatično iskustvo u školi je zbog svega ovoga upravo povezano sa časovima fizičkog vaspitanja. Ovaj predmet je od samog početka koncipiran pogrešno, pa tako umesto da se deca prvo uče pokretima koja su samo igra, a tek kasnije postaju organizovane aktivnosti, i na taj način spontano privole da se uključe i sa ljubavlju nastave dalje; ona se momentalno odbijaju i u sebi stvaraju otpor. I dok na školskim odmorima viđamo dečake kako neumorno igraju fudbal, a devojčice preskaču lastiš ili igraju, na samim časovima fizičkog se srećemo sa tom isto grupom dece potpuno nezainteresovanom i malaksalom. I iste ove situacije se ponavljaju po srednjim školama, sa tom razlikom da je sada otpor kod svakog deteta još veći, jer srednjoškolski program zahteva ocenjivanje iz oblasti parterne gimnastike.

Zaista nema ničeg lošeg u parternoj gimnastici koja je proizašla iz sokolskog pokreta još u devetnaestom veku, ali problem pravi činjenica da ona praktično ničemu ne služi osim ako dete nema nameru da se recimo bavi parkurom kasnije u životu, pa je potrebno da ume da hoda po gredi. I to je bukvalno sve. Kolut unapred ili nazad koji se uči na časovima fizičkog obrazovanja nema realnu primenu, niti sme kao takav da se izvede na ulici. Za prave padove i prave krizne situacije potrebno je naučiti borilačka prevrtanja, ali kao da niko nema sluha za ovo. Biomehanika borilačkih veština, zatim orjentalni tipovi istezanja, plesne koreografije i mnoge druge aktivnosti mogle bi jako dobro da se iskoriste i zainteresuju decu da se bave svojim telima i da ih poštuju, ali je za ovo potrebno iz korena promeniti i ovaj deo školskog programa.…

Kvalitetne i interesantne knjige za čitanje u zimskim noćima

U vreme kada se knjige generalno govoreći jako slabo čitaju, klasici polako padaju u zaborav, a najčešća popularna izdanja jesu praktično slikovnice za odrasle i to u formi kolekcija fotografija neke slavne ličnosti, slavne po svojim zaslugama u oblasti pop-kulture, a ne zbog nauke ili tehnologije; ili još češće priručnici za šminkanje, jedan pisac se posebno izdvaja kako brojem prevedenih i prodatih primeraka svojih dela, tako i kvalitetom svog literarnog izražavanja.

Teri Pračet koji je preminuo pre nekoliko godina iza sebe je ostavio fantastičan opus serije romana o Disk-svetu. Iako su napisani u formi akcionih, komičnih, ali vrlo mudrih dela, ove knjige mogu da čitaju i deca od deset, kao i deca od devedeset godina starosti. Njegov stil je pitak, mašta mu je fascinantna, a svojim znanjem je pokrio maltene sve oblasti ljudskih vrhunaca filozofije, religije, tehnologije, kosmologije ili bilo čega što može da vam padne na um.

Na Disk-svetu koji je u stvari ravna ploča kružnog oblika, koju nose četiri slona, a koji opet stoje na leđima džinovske kornjače koja plovi kroz svemir, možete se susresti sa pomalo izvrnutim situacijama u odnosu na one na koje ste navikli, ali to je potpuno u redu, zato što ovaj Pračetov svemir postoji u sasvim drugoj dimenziji Multiverzuma. Često ćete sresti čarobnjake sa Nevidljivog univerziteta, kao i opake Lenkrške veštice, planinske monahe koji krive i kontrolišu vremenske diskontinuitete, vilenjake, ostarele varvare, Smrt lično, retke klačanske slatkiše, kao i borbe između bogova.

Iako sve ovo deluje poprilično detinjasto, za obrazovanije i načitanije osobe, Pračetove knjige su izvor i podsećanje na sva naša znanja i mitove samo kroz uvrnute situacije i istovremeno duboko ulaženje u suštinu stvari događaja koji su vrlo aktuelni u današnje vreme. Tako je njegov roman iz ove serije „Mali bogovi“ u stvari omaž grčkoj filozofskoj tradiciji u kombinaciji sa srednjovekovnom hrišćanskom ideologijom. I zaista, niko na ovoj planeti ne bi bio u stanju da tako majstorski, i tako komično, ali i tako istinito, poveže ove dve teme.

Ukoliko vas interesuje da poniknete u tajne opere i misterioznih ubistava za vas je „Maskarada“, a ako ste ljubitelj rokenrola „Duševna muzika“ je tu da vas na vrlo čudan način prebaci u paralelni univerzum iz posleratnog doba. „Dame i gospoda“ će vas ubediti da su vilenjaci ipak zli i da izmišljeni mit ima snagu da običnu ženu transformiše u heroja nacije, a „Svetlost čudesnog“ će vas detaljnije uputiti u sve radosti turizma u današnje vreme.

Pračetove knjige su pitke, uzbudljive i nadahnjujuće. I bez obzira na to koliki je vaš stepen opšteg obrazovanja pronaći ćete u njegovim delima savršenu literarnost i fenomenalne tokove pripovedanja. I moći ćete sebi da prekratite vreme u prevozu ili čekaonicama, ali i da uz pažljivo skuvanu šolju čaja provedete fantastično veče u dugim zimskim mesecima. Mnoge njegove knjige iz ovog serijala mogu da se iznajme po bibliotekama, tako da praktično čak nećete imati ni izgovor da trenutno nemate novca za kupovinu. Pozajmite samo jednu, bilo koju, jer je nebitan redosled čitanja, i uverićete se posle par minuta da je pred vama u suštini vrhunsko delo vrhunskog pisca sa početka ovog veka.…